PARKINSONOVA BOLEST

Šta je Parkinsonova bolest?

Parkinsonova bolest je jedna od najčešćih neurodegenerativnih oboljenja, tj. klinički sindrom sa karakteritičnim tremorom, bradikinezijom i rigiditetom (poremećaji motorike). Pored poremećaja motorike i pokreta, javlja se niz drugih pridruženih bolesti, kao što su digestivni problemi, inkontinencija urina, impotencija, poremećaj znojenja, ortostatska hipotenzija, depresija, anksioznost, demencija, poremećaj spavanja, osećaj zamora, bol, halucinacije (u kasnoj fazi) i dr.

U svetu ima oko 10 miliona obolelih,od kojih je 25 000 u Srbiji. Približno, svaka stota osoba preko 60 godina boluje od Parkinsonove bolesti.

Bolest je neizlečiva, a cilj terapije je poboljšanje kvaliteta života bolesnika i ublažavanje simptoma.

James Parkinson

Parkinsonovu bolest je prvi opisao londonski lekar James Parkinson (11. april 1755 – 21. decembar 1824).

1817.godine je izdao „Esej o drhtavoj paralizi″ , gde je opisao oboljenje koje danas znamo kao Parkinsonovu bolest. U to vreme nije bio naročito priznat njegov doprinos medicini, već se za njegovo delo zainteresovao fransuski lekar Žan-Martin Šarko i klinički entitet nazvao baš Parkinsonova bolest.

U Srbiji je prvi slučaj opisao Laza Lazarević u Srpskom lekarskom glasniku, sedam decenija kasnije.

Parkinsonova bolest – uzrok

Uzroci i patogeneza bolesti nisu dovoljno jasni, ali se može reći da faktori koji mogu dovesti do oboljenja jesu:

• Toksične supstance (pesticidi, insekticidi, mangan, gvožđe)
• Genetski faktori (preko 90% obolelih ne daje informacije o porodičnoj anamnezi bolesti)
• Trauma glave
• Cerebralna anoksija
• Zloupotreba lekova
• Preležan moždani udar (mali rizik)

Patofiziološke promene u mozgu obolelih

Osnovno oštećenje u mozgu obolelih je progresivna degeneracija i izumiranje dopaminergičkih neurona u substantia nigra, a kao posledica se javlja manjak neurotransmitera dopamina.

Substantia nigra je izduženo, kifličasto jedro, smešteno u međumozgu, koji sadrži pigmentovane neurone koji kao transmiter koriste dopamin. U njima se nalazi neuromelanin, crni pigment, koji mu daje crnu boju. Treba napomenuti da predstavlja deo većih struktura mozga koje je važne za kontrolu pokreta, a to su bazalne ganglije.

Neuroni koji proizvode dopamin odumiru, a u preostalim neuronima se konstatuju karakteristične ovalne, eozinofilne, citoplazmatične inkluzije, tzv. Lewyjeva tela, bez čijeg nalaza nema ni patološke dijagnoze Parkinsonove bolesti.

Bolest se klinički ne ispoljava dok ne izumre 50% neurona u substantia nigra, i kada su nivoi dopamina smanjeni za 80% od svoje normalne vrednosti.

Pored degeneracije dopaminergičkih nerava uočavaju se oštećenja i noradrenergičkog, serotonergičkog, holinergičkog neurotransmiterskog sistema, koja su odgovorna za pojavu nemotornih znakova bolesti.

Da li je Parkinsonova bolest nasledna?

Nekoliko gena je odgovorno za nastanak bolesti kod 10% obolelih. To su PARK1, PARK2, PARK3, itd. Nazvani su prema redosledu otkrivanja. Prva mutacija gena koja je otkrivena bila je na hromozomu 4 koji kodira sintezu proteina α-sinukleina. Kod obolelih pronađena su tzv. Levijeva tela koja su nakupine proteina α-sinukleina.

Genetičke mutacije proteina, oštećenja usled oksidativnog stresa u dopaminergičkim neuronima remete razgradnju proteina i dolazi do agregacije, nakupljanja, stvaranja Levijevih tela i pokreću se mehanizmi degeneracije i smrti neurona.

Simptomi

Prvi simptomi Parkinsonove bolesti javljaju se uglavnom između 50.-70. godine života i sledi sporo napredovanje tokom narednih 10-20 godina. Terapija lekovima je znatno produžila životni vek koji je ranije bio 8-10 godina od postavljanja dijagnoze, zbog komplikacija koje su nastajale.

Glavne karakteristike bolesti su bradikinezija, rigiditet i tremor. Za postavljenje dijagnoze potrebno  je da postoje dva od tri znaka.

Ne postoji nijedan specifičan laboratorijski, radiološki, neurofiziološki znak Parkinsonove bolesti, već se dijagnoza postavlja na osnovu kliničke slike, i eliminacije drugih oboljenja koja mogu imati simptome parkinsonizma. Dijagnozu postavlja iskusan neurolog, a greške se dešavaju u jednom od deset slučajeva.

Asimetričan početak je pravilo, a nakon 2-5 godina bolest se ispoljava i na drugoj strani.

Simptomi se mogu podeliti na motoričke i nemotorne.

Medju motorne simptome spadaju:

1. bradikinezija
2. rigiditet
3. tremor

Za postavljenje dijagnoze je potrebno da su prisutna dva od tri znaka. Kasnije, u odmaklom stadijumu bolesti se javlja i četvrti karakterističan znak, a to je posturalna nestabilnost.

Tremor

Tremor je početni simptom kod manje od dve trećine bolesnika. 20-30% pacijenata nikad nema simptom tremora. Ukoliko se pojavi, prvo počinje u jednoj ruci. U početku bolesti nije stalan, već se javlja pri uzbuđenju. U početnim fazama tremor se gubi prilikom izvođenja pokreta i spavanju.

U kasnijim fazama, dešava se tremor pri mirovanju.

Asimetričan početak je pravilo, a nakon 2-5 godina bolest se ispoljava i na drugoj strani.

Položaj palca i drugih prstiju asocira na tzv.  brojanje novca, pravljenje pilula ili zavijanje duvana.

Treba naglasiti da nemaju svi bolesnici Parkinsonovu bolest ukoliko se javlja tremor, tačnije drhtanje. 

Rigidnost (rigiditet mišića, rigor)

Rigiditet označava povećanje tonusa, ukočenost mišića (hipertonija). Oboleli zauzima tipičan položaj – semiflektirani trup, sa savijenim nogama u kolenima i rukama u laktovima. Otpor pri pasivnim pokretima u rigiditetu je stalan i podseća na ,,savijanje olovne šipke,, ili se javlja kao naizmenično pojačanje i opadanje otpora (fenomen zubčastog točka ili Negroov fenomen).

Bradikinezija

Bradikinezija je obuhvata smanjenje spontane motorike, otežano započinjanje i sporost, smanjivanje amplitude i ritma.

U početku bolesti, ispoljava se u poteškoćama i produženom vremenu za zakopčavanjem dugmadi, vezivanje pertli, pri korišćenju pribora za jelo. Problemi sa okretanjem u krevetu, usporeno i teško ustajanje iz niskih i mekih sedišta.

Prilikom pisanja, dešava se progresivno smanjivanje slova (mikrografija).

Pokreti kao što su mahanje rukom, gestikulacija, smanjeni su ili izostaju. Na licu izostaje mimika (lice-maska), treptanje je retko. Usporeno je spontalno gutanje (disfagija) i dolazi do curenja pljuvačke zbog usporenog spontanog gutanja. Smanjena sposobnost gutanja može ovesti do zapadanja hrane i pneumonije.

Govor je sa slabim volumenom (hipofonijom), koja se može prevesti u šapat kako bolest napreduje. Govor postaje monoton i nerazumljiv. Oboleli nekoliko puta ponavlja prvi slog u pokušaju da započne razgovor (palilalija), da bi se potom govor ubrzao do nerazumljivosti (tahifemija).

Opis kliničke slike

Pod posturalnim poremećajima se podrazumevaju automatski refleksni mehanizmi koji kontrolišu održavanje uspravnog položaja i štite od padova tokom promene polažaja. Oboleli su nestabilni, naročito nakon promene pravca kretanja.

Tokom hoda pacijent pokazuje tendenciju savijanja unapred, ili unazad, do pada.

Hod je jako otežan, brzina je smanjena, kratki su koraci, bolesnik vuče noge i ne odiže stopala sa podloge i vuče noge. U težim slučajevima se javlja fenomen progresivnog, nekontrolisanog ubrzanja kratkih koraka, koje može dovesti do pada.

Povremeno se uočava zanimljiv fenomen zaleđivanja (freezing fenomen), ili motornih blokova kada bolesnik, do tada pokretan, iznenada postaje nesposoban da se pokrene i ostaje izvesno vreme ,,kao ukopan,,. Nekada samo izvesne strategije, tipa zamišljanja linije, koju treba preskočiti, davanje ritma koga treba pratiti, mogu biti delimično od pomoći u savladavanju ovog problema.

Distonija se javlja kod 20% obolelih. Predstavlja neprijatne, bolne kontrakcije mišića.

Faze Parkinsonove bolesti

Faza 1 – simptomi su blagi i nema previse ograničenja u svakodnevnim aktivnostima. Tremor, kao što je rečeno, na početku zahvata jednu stranu tela. Dolazi do promene u kretanju i facijalnoj ekspresiji.

Terapija u fazi 1 – fizikalna terapija, radi poboljšanja balansa, fleksibilnosti i stabilnosti. Potrebno je promeniti režim ishrane i unositi mnogo tečnosti. Lekovi se retko propisuju, samo ukoliko je korist veća od neželjenih efekata terapije.

Faza 2 – prisutni su tremor i rigiditet, a takođe i drugi problemi sa kretanjem se pogoršavaju i zahvataju obe strane tela. Osoba je i dalje sposobna za samostalan život,  ali su znatno teže svakodnevne aktivnosti.

Terapija u fazi 2– uvode se lekovi, a nastavlja se sa fizikalnom terapijom. Ukoliko se osoba ne može ipak starati o sebi, uvodi se rad sa okupacionim terapeutom.

Faza 3 – javlja se problem sa balansom i jakom usporenošću pokreta. Simptomi slabe mogućnost oblačenja i hranjenja.

Terapija u fazi 3 – Terapija lekovima (efekat levodopa slabi), fizikalna, okupaciona terapija, poseban režim ishrane, uzimanje suplemenata i alternativnih metoda lečenja.

Faza 4– simptomi su limitirajući. Moguće je stajanje bez asistencije, ali kretanje je moguće uz pomoć. Osoba treba pomoć oko svakodnevnih aktivnosti i nije u mogućnosti da živi sama.

 Potrebno je napomenuti da su novija istraživanja pokazala da postoji veza između dijabetesa tipa 2 i bržeg napredovanja bolesti. 

U poodmakloj fazi bolesti svi simptomi dobijaju na intenzitetu. Bradikinezija i rigiditet su jako izraženi i ukočenost u nogama onemogućava stajanje i hodanje. Osoba zahteva kolica, ili je prikovana za krevet. Pomoć je potrebna kod svih aktivnosti. Moguće su halucinacije i deluzije. Javljaju se velika pogoršanja i kod motoričkih i nemotoričkih simptoma kao što su bol, insomnija, gubitak čula mirisa.

Komplikacije Parkinsonove bolesti

Karakteristično za Parkinsonovu bolesti je poremećaj u motorici i kretanju, međutim usled istovremenog dizbalansa i drugih ključnih neurotransmitera, javljaju se komplikacije i pojava udruženih oboljenja. Razlog komplikacija su i neželjena dejstva lekova.

• Depresija i anksioznost – javlja se kod 50% obolelih, zbog uticaja bolesti na nivo serotonina u mozgu.

• Demencija – javlja se zbog akumulacije abnormalnih proteina i Lewijevih tela u delu mozga zaduženih za memoriju.

• Poremećaj spavanja – javlja se teškoća pri uspavljivanju, noćne more, apneja u snu, nokturija (često ustajanje radi mokrenja)

• Teškoće u gutanju – javlja se zbog slabosti mišića koji su zaduženi za žvakanje i gutanje. Naročito treba voditi računa da komad hrane ili tečnost ne ode u grkljan, kada može izazvati i pneumoniju.

• Problem sa inkontinencijom i defekacijom – javlja se problem sa zadržavanjem urina, pri regularnim aktivnostima, kao i pri smejanju ili vežbanju. Potrebno je uzimati dovoljno tečnosti radi prevencije urinarne infekcije. Takodje tu je i fekalna inkontinencija, dijareja, a nekad i konstipacija (zatvor). 

• Diskinezija – javlja se kao neželjeno dejtvo levodope, a  ublažava se promenom doze. Predstavlja nekontrolisane pokrete kao što su trzanje, tresenje glave, njihanje.

• Bol – veliki procenat obolelih oseća bol u vratu, ramenima, leđima, stopalima

• Kardiovaskularni problemi (promene krvnog pritiska) – javlja se ortostatska hipotenzija (nesvestica, nestabilnost pri prelazu iz sedećeg položaja u stojeći zbog pada pritiska)

• Gubitak mirisa
• Impotencija
• Umor

Depresija kod Parkinsonove bolesti

Depresija kod Parkinsonove bolesti često je prisutna i može predstavljati veliki izazov za pacijente koji se suočavaju s ovim neurološkim poremećajem. Povezanost između depresije i Parkinsonove bolesti je složena, ali postoje neki faktori koji mogu objasniti ovu vezu.

Uzroci depresije kod osoba s Parkinsonovom bolešću mogu biti fizički i emocionalni. Neurološke promene u mozgu koje karakterišu Parkinsonovu bolest, kao što su smanjenje nivoa dopamina i disfunkcija bazalnih ganglija, mogu uticati na raspoloženje i emotivno blagostanje. Takođe, česte motoričke smetnje, kao što su tremor, krutost i usporenost pokreta, mogu dovesti do frustracije, gubitka samopouzdanja i osjećaja bespomoćnosti, što može doprinijeti razvoju depresije.

Dodatno, društveni faktori, kao što su izolacija, gubitak nezavisnosti i ograničenje aktivnosti, takođe mogu doprinijeti depresiji kod osoba s Parkinsonovom bolešću. Ova bolest često zahtijeva podršku i pomoć drugih ljudi, što može dovesti do osjećaja tereta i osećaja gubitka kontrole nad vlastitim životom.

Lecenje depresije kod Parkinsonove bolesti zahtijeva holistički pristup koji kombinuje medicinske i psihološke intervencije. Prva linija terapije obično uključuje upotrebu antidepresiva, kao što su selektivni inhibitori ponovne pohrane serotonina (SSRI) ili triciklični antidepresivi. Ovi lijekovi mogu pomoći u regulisanju neurotransmitera i poboljšanju raspoloženja.

Pored farmakoterapije, terapija razgovorom, poput kognitivno-bihevioralne terapije (CBT), može biti od velike koristi. CBT se fokusira na identifikaciju i promjenu negativnih misli i obrasce ponašanja koji doprinose depresiji. Ova terapija takođe može pružiti podršku pacijentima u suočavanju s gubitkom nezavisnosti i prilagođavanju novim životnim okolnostima.

Parkinsonova bolest – dijagnostika

Postavljanje dijagnoze se vrši isključivo analizom kliničke slike i eliminacijom drugih mogućih oboljenja. Ne postoji ni jedan specifičan, neurofiziološki ili radiološki znak za Parkinsonovu bolest. Potrebno je potražiti stručnjaka koji ima jako puno iskustva, jer su moguće greške u dijagnostici (1 od 10 slučajeva).

Pregledi koje je potrebno obaviti su:

• Detaljan neurološki pregled
• Laboratorijske/biohemijske analize krvi
• Toksikološko ispitivanje
• Ispitivanje na viruse
• MR (magnetna rezonanca) endokranijuma
• CDS MAV (kolor-dopler magistralnih krvnih sudova vrata)
• TCD (transkranijalni kolor-dopler krvnih sudova mozga)
• Kompletne analize endokrinologa, hepatologa i dr. radi isključivanja drugih oboljenja

Parkinsonova bolest – Lečenje

Lekovi deluju isključivo simptomatski i cilj terapije je da se postigne prohvatljiva kontrola simptoma uz što manje neželjenih efekata. Iako se čini da je bolest pod kontrolom, ona napreduje nepromenjeno, i često dolazi do korekcija doza lekova.

Kako do problema dolazi usled nedostatka dopamina, cilj je nadomestiti ga. To se postiže supstitucionalnom terapijom (davanjem lekova koji se u mozgu pretvaraju u dopamin) i sprečavanjem razgradnje dopamina kojeg proizvode neoštećeni neuroni.

1. Dopaminergički lekovi

Levodopa (L-dihidroksifenilalanin)– najefikasniji lek u lečenju Parkinsonove bolesti, kako u početnom tako i kasnije, u završnim fazama bolesti. To je aminokiselina koja lako prolazi hematoencefalnu barijeru i lako se pod dejstvom enzima pretvara u dopamin. Međutim, levodopa se već na periferiji razgrađuje pod dejstvom enzima dopa-dekarboksilaze i do mozga dolazi manje od 1% od unete doze. Da bi se to sprečilo, kombinuje se sa inhibitorima dopa-dekarboksilaze: karbidopa i benzerazid.

Svi pacijenti dobro reaguju na ovaj lek, a ako ne reaguju na njega, moguće je da se radi o drugoj bolesti.

Nakon 2-5 godina upotrebe levodope dolazi do neželjenh efekata ako što su:

• fluktuacije motornog odgovora – smenjivanje poboljšanja i pogoršanja simptoma bolesti na dnevnom nivou
• nevoljni pokreti (diskinezije)
• psihijatrijske manifestacije (halucinacije, psihoza, konfuzna stanja praćena delirijumom)

2. Agonisti dopaminskih receptora

Dejstvo lekova dopaminskih agonista se zasniva na konfiguraciji, strukturi ove grupe lekova koja je slična dopaminu i deluje na postsinaptičke dopaminske receptore (bromokriptin, pergolid, pramipeksol, ropirinol, karbegolin, apomorfin)

3. Inhibitori MAO-B (monoaminooksidaze tipa B)

Deluju inhibiciom razgradnje enzima koji razgrađuje dopamin (selegilin, rasagilin)

4. Inhibiori COMT (katehol-O-metil transferaze)

Inhbišu razgranje levodope pre ulaska u mozak (entakapon, tolkapon). Daju se uz levodopu.

5. Antiholinergički lekovi

Uticaj imaju preko dopaminskih receptora kod holinergičkih interneurona. Manje se koriste, a prevashodno u stanjima kod kojih dominira tremor.  (biperiden-Mendilex®)

6. Derivati amantadina

Povećavaju oslobađanje dopamina, blokiraju njegovo preuzimanje, stimulišu dopaminske receptore. Korisni su kod kontrole diskinezija izazvanih levodopom. (PK-Merz® (Amantadin))

Neželjena dejstva lekova: posturalna hipotenzija, ventrikularne aritmije kod srčanih bolesnika, depresija, halucinacije, paranoja. Mogu trajati i nakon prekida terapije i voditi pogrešnoj dijagnozi Alchajmerove bolesti.

Hirursko lečenje Parkinsonove bolesti

Hirurško lečenje se razmatra u kasnim stadijumima bolesti, i kada lekovi više ne deluju.

Poznate metode su:

• Visokofrekvantna električna stimulacija jezgra subtalamusa
• Stereotaksijska ablacija posteroventralnog dela globusa palidusa
• Duboka moždana stimulacija ventralnog intermedijarnog jezgra talamusa
• Transplantacija dopaminergičkih neurona (metoda u fazi istraživanja)

Parkinsonova bolest – alternativno lečenje

Treba biti u čvrstoj vezi sa lekarom oko saveta i odabira adekvatne terapije. Parkinsonova bolest se ne ispoljava isto kod svih obolelih. Svaki pacijent je jedinstven i šta pomaže jednom, drugom ne mora uopšte delovati.

Vežbanje – najbolji način za očuvanje pokretljivosti. Često je dovoljna i šetnja od pola sata, ali bolji savet je vožnja sobnog bicikla, gde srce ubrzano radi, a veličina pokreta je veća od obične šetnje.

Kanabis i marihuana – nije se pokazala dovoljno efikasnom a značajni su neželjeni efekti

Lecitin – može pozitivno uticati na neželjena dejstva levodope, i u kasnijim stadijumima bolesti kada se razvije demencija. Ublažava halucinacije, noćne more, konfuznost. ^[1]

Kurkuma – zahvaljujući jakom antioksidativnom efektu, kurkumin pokazuje jako neuroprotektivno dejstvo. Takodje sprečava gubitak dopaminergičkih neurona. ^[2]

Koenzim Q10 – deluje antioksidativno, neuroprotektivno, podstiče stvaranje energije i ne dolazi u interakciju sa konvencionalnom terapijom

Kofein – ima neuroprotektivno dejstvo i može smanjiti simptome vezano za kretanje a takođe i negativne simptome vezano za kognitivne sposobnosti. ^[3]

Parkinsonova bolest – lečenje biljem

Mucuna pruriens – biljka tropskih i subtropskih predela koja u sebi sadrži levodopu. Dobri rezultati se postižu kod blage Parkinsonove bolesti, uz malo neželjenih efekata, međutim ne treba uzimati bez konsultacije sa lekarom i ne treba kombinovati sa postojećom terapijom.

U ruralnoj Africi samo 15% obolelih prima terapiju lekovima, te kod njih izbor pada na Mucunu pruriens, koju je lako nabaviti i ne košta puno. ^[4]

Ginkgo biloba – ima ulogu u poboljšanju mikrocirkulacije mozga, i poboljšanju kognitivnih funkcija (memorija, pamćenje)

Vitamini za Parkinsonovu bolest

• Vitamin B3 (niacin) – pokazuje antioksidativno, neuroprotektivno dejstvo, a takođe je i kofaktor u sintezi dopamina. Kliničke studije su pokazale da ishrana bogata niacinom može preventivno delovati na pojavu Parkinsona, a takođe se njegovom upotrebo smanjuje rigiditet i bradikinezija kod pacijenata sa idiopatskom Parkinsonovom bolesti. Neželjena dejstva visokih, delujućih doza izaziva neprihvatljive noćne more i osip. Potrebno je još klinčkih ispitivanja kako bi se utvrdilo dejstvo na bolest i otkrili neželjeni efekti.^[5]
• Vitamin C – antioksidativno dejstvo. Štiti nervne ćelije od toksičnog dejstva levodope, a sa druge strane i povećava resorpciju levodope u digestivnom traktu a samim tim i bioraspoloživot. Utiče pozivitno na sintezu DOPA (dihidroksifenilalanina) iz koga se sintetiše dopamin.
• Vitamin E – štiti ćelije od oksidativnog stresa, ali nije nađena direktna povezanost terapijske efikasnosti vitamina kod Parkinsonove bolesti
• Vitamin D – Rezultati kliničkih studija su pokazali da osobe sa višim nivoom vitamina D imaju manji rizik od oboljevanja od Parkinsona.
• Magnezijum – pomaže kod opuštanja mišića

Parkinsonova bolest – ishrana (Kako se hraniti?)

Levodopa je aminokiselina koja interferira sa drugim aminokiselinama prlikom resorpcije u digestivnom traktu. Lekove je potrebno uzimati bez unosa drugih proteina dva sata pre i posle.

Potrebno je unositi namirnice koje sadrže antioksidanse, a to je bobičasto voće (kupine, brusnice, borovnice, goji bobice i dr.), orasi, pistaći, plavi patlidžan, paprika, spanać, kelj, zeleni čaj, crna čokolada i dr.

Bob (Vicia faba) sadrži levodopu i treba biti oprezan kod uzimanja lekova. Bob ne može da zameni lekove jer se ne može postići standardizovana doza, tako da nije zamena za lek I ne treba ga koristiti na taj način.

Omega-3 masne kiseline je potrebno unositi, suplementacijom ili ishranom konzumacijom ribe, pasulja, lanenog semena.

Kliničke studije su pokazale da je povećan rizik od oboljevanja kod osoba koje konzumiraju mleko. Ostaje još da se utvrdi da li je za to zaslužan kalcijum ili neurotoksične materije koje se prenesu u mleko. Prema dosadašnjim saznanjima, verovatno oboje.
Nikotin – kliničke studije su pokazale da nikotin može biti protektivni faktor i da smanjuje mogućnost oboljevanja od Parkinsonove bolesti. Nikotin pored duvana sadrže i biljke iz porodice Solanace, a najviše paprika, čili i paradajiz. ^[7]

Fizikalna terapija i vežbe kod Parkinsonove bolesti

Oboleli od Parkinsonove bolesti moraju shvatiti važnost adekvatne fizikalne terapije. Cilj je očuvati pokretljivost što duže, i održati, odnosno povećati veličinu pokreta. Sa vežbama treba trenuti što ranije, bez obzira na intenzitet simptoma. Uz vođenje i savet lekara i terapeuta, treba povećati fizičku aktivnost na minimum pola sata dnevno. To su često šetnje, ali treba uvesti i ples, tai chi, vožnju sobnog bicikla.

Pored pozitivnog uticaja na pokretljivost, tokom fizičke aktivnosti se luče supstance koje smanjuju odumiranje neurona.

Kineziterapija kod Parkinsonove bolesti

Kinezitarapija predstavlja neizostavni deo tretmana Parkinsonove bolesti. Izvodi se uz pomoć fizioterapeuta, a propisuje je lekar specijalista. Rade se vežbe snage, istezanja, ravnoteže i otpora. Vežbe traju ograničeno i uvođenje novih pokreta je postepeno i prilagođeno obolelom. Kao rezultat očekuje se povećanje obima pokreta, veća pokretljivost, jačanje mišića, uspostavljanje boljeg rada unutrašnjih organa.

Parkinsonova bolest – dužina života i prognoza

Parkinsonova bolest je neizlečiva, ali nije sama po sebi fatalna, već obleli umiru od kompikacija i pridruženih bolesti. Najčešći uzrok umiranja je pojava pneumonije. Drugi uzrok skraćenja života su lomovi do kojih često dolazi već u trećoj fazi bolesti, usled nestabilnosti prilikom pokreta.

Dužina života zavisi od nekoliko faktora:

• Pol – žene imaju duži vek preživljavanja, iz razloga što se kod njih kasnije javlja bolest usled protektivne estrogenske aktivnosti. Žene koje su kasno ušle u menopauzu, ili su imale decu, kasnije obole.
• Vreme početka bolesti – ukoliko se oboljenje javi posle 70. godine života, duži je životni vek
• Pridružena demencija – ukoliko se javi demencija, veća je stopa smrtnosti usled komplikacija
• Adekvatna terapija i nega

Sekundarni parkinsonizam

Idiopatski parkinsonizam predstavlja oboljenje Parkinsonova bolest. Sekundarni parkinsonizam predstavlja skup simptoma koji odgovaraju parkinsonovoj bolesti, ali se ne radi o istom oboljenju, već su uzroci simptoma druga oboljenja i stanja.

Prema izazivaocu oboljenja sekundarni parkinsonizam se deli na:

• Parkinsonizam izazvan lekovima iz sledećih grupa: antiepileptici, antipsihotici, blokatori kalcijumskih kanala, gastrointestinalni prokinetički lekovi. Još konkretnije, to mogu biti fenotiazini, butirofenoni, metoklopramid, rezerpin, alfa-metildopa
• Infektivni ( postencefalitički, sifilis, HIV infekcije, virus influence, Epstein-Barr virus, Cytomegalovirus)
• Metabolički (hepatocerebralna degeneracija, hipoksija, poremećaj štitaste i paratireidne žlezde)
• Strukturna oštećenja (tumori, trauma, hidrocefalus)
• Toksini ( ugljen monoksid, ugljen disulfidm cijanid, mangan)
• Vaskularni

Bolesti jetre i bubrega mogu biti praćeni simptomima parkinsonizma.

Postencefalitički parkinsonizam – javlja se promena ličnosti, distonije kao što je produžena prisilna devijacija glave i očiju.

Druge česte neurodegenrativne bolesti: 

• Alchajmerova bolest
• Cistična fibroza
• Multipla skleroza
• Mišićna distrofija

IZVORI

2. Preuzeto 08. juna 2021, sa https://www.hindawi.com/journals/omcl/2018/2038267/

3. Preuzeto 08. juna 2021, sa https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/20182024/

4.Preuzeto 08. juna 2021, sa https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC5539737/

5. J. M. Alisky, “Niacin improved rigidity and bradykinesia in a Parkinson’s disease patient but also caused unacceptable nightmares and skin rash—a case report,”Nutritional Neuroscience, vol. 8, no. 5-6, pp. 327–329, 2005.

6. A. Kilkkinen, H. Rissanen, J. Marniemi, K. Sääksjärvi, and M. Heliövaara, “Serum vitamin D and the risk of Parkinson disease,”Archives of Neurology, vol. 67, no.